U jednom trenutku  Anđeli se učinilo da je Petar  malo previše usporio. Upitala ga je šaleći se  može li to malo brže, ali on nije reagirao.  Ni na ponovljena pitanja nije odgovarao. Onda je primjetila  da ne drži svoj pravac  i da auto vrluda s jedne na drugu stranu puta...

                               ................................................

Anđela je uvijek  bila vesela kad je išla  za ferije roditeljima.  Posebno ju je radovalo što će ići zajedno s rođakom Petrom. Ona je studirala medicinu, a on pravo. Bili su dosta bliski.  Roditelji su ih   pred vjetrovima rata   sklonili  iz zavičaja  u  sigurnost  metropole.  

Znala je da Petar  ima dijabetes i da je na inzulinu. On je bio prilično zatvoren i šutljiv mladić. Osobito nakon  što mu je otkrivena bolest. Nerado je govorio o tome. I općenito malo je govorio.  Jedina osoba  kojoj se malo više  otvarao   bila  je  Anđela.  Bio je nesretan što ga je bolest izdvojila od njegova društva i  što se ne može pridružiti obrani  kao i  njegovi prijatelji.  Nikako se nije mogao pomiriti s tom činjenicom.

Na put su krenuli  rano ujutro. Dan je bio lijep, sunčan, na putu nije bilo gužve, uvjeti za vožnju bili su  idealni.  Petar je vozio očev auto. Već je bio iskusan vozač. Kilometri   su  brzo promicali. Kao i obično bio je  škrt na riječima. Uglavnom je govorila Anđela, nevezano, o svemu i svačemu, pokušavajući unijeti malo vedrine. Pričala je o fakultetu, o ispitima koje je položila i koji ju još čekaju,  o profesorima, prijateljima,  prijateljicama i o planovima za ljeto. Veselila se maminoj kuhinji i  i obilasku krajolika s tatom  u njegovu  landroweru, kojemu je kao veterinaru to svakodnevna obveza. A prostrano  L. polje,  sa šumarcima i    rijekom ljepoticom  koja lijeno vijuga između nizova vrba,  i okolne   planine, nezamislivu ljepotu kojih je  jedino veliki slikar  Gabrijel Jurkić mogao uhvatiti svojim kistom i donekle pokazati na svojim platnima,  najljepši su u  u to doba godine. Pokušavala ga je isporovocirati pitanjima ima li djevojku, što je  s onom M. koja mu dugo nije dala mira, što će raditi kad dođe kući i sl.  Petar bi se  samo koji put osmjehnuo,  kratko odgovarao  i  nastavio ozbiljno gledati na cestu ispred njih.

Prošli su slavonski dio autoceste, Bosansku posavinu, nisu se zaustavljali  u nekad neodoljivoj Banja Luci i već  su jurili uskim kanjonom  Vrbasa. Veličanstvena,  nedodirljiva  ljepota, koja oduzima riječ i dah.   Malo su usporili  vozeći se vijugavom  cestom, usječenom  u okomite  hridine, koje visoko  gore  dodiruju nebo,   dok se duboko dolje  u kanjonu, s lijeve strane ceste,  tek mjestimice, kao da se  želi skriti,  nazirala  tamno zelena  boja  rijeke  Vrbasa. Dok je dizelov motor   neumorno gutao kilometre, oni  su  pogledima,  bez riječi upijali  pejzaže koji su promicali.

U jednom trenutku  Anđeli se učinilo da je Petar  malo previše usporio. Upitala ga je šaleći se  može li to malo brže, ali on nije reagirao.  Ni na ponovljena pitanja nije odgovarao. Onda je primjetila  da ne drži svoj pravac  i da auto vrluda s jedne na drugu stranu puta. Glasno ga je upozorila,  povukla   za ruku – nije reagirao. U strahu, shvatila je  da uopće ne kontrolira auto.   Mada još o tome nije  znala  Bog zna što, bila je na četvrtoj godini medicine, sjetila se  da bi to mogla biti hipoglikemija. Što znači smanjenje šećera u krvi.  Primila je svojim rukama volan držeći pravac,  govoreći mu  da zaustavi. Na sreću, nekako ju je ipak čuo i razumio i na, kao naručenom proširenju ceste , uspjeli su stati. Odahnula je. On je bi  blijed, oznojen, izgubljena, prazna pogleda; ruke su mu drhtale. Iz svoje torbe  brzo je izvadila sok i dala mu piti. Nije mogao sam, morala mu je držati bocu na ustima.  Nakon nekoliko minuta, počeo se osvrtati oko sebe, pitajući ju: „Što je?“ „Gdje smo?“ Polako je dolazio k sebi. Kad se malo oporavio dala mu je i sendvič što ga je bila spremila za put. On nije imao ništa.  Nakon otprilike jedan   sat vremena već mu je bilo puno bolje.   Upitao ju je: „U kom pravcu idemo?“ Anđela još nije bila vozač i nije bilo druge mogućnosti,  nega da Petar nastavi vožnju.   Stigli su sretno. Pred kućom joj  je tiho  šapnuo:“Molim te nemoj ništa reći mojoj mami.“

                                  .................................................

Ispričala je to mlada, tek pristigla liječnica Anđela starijem kolegi u službi između dva pacijenta. Njemu se priča učinila poučnom i odluči ju zabilježiti.  Još su kratko nastavli stručnu raspravu o tome zašto se to dogodilo. Smanjila mu se razina šećera u krvi. Zbog promjene inzulina, zbog neprilagođene doze, nedovoljnog doručka i najvažnije – zbog neznanja.  Gotovo da su svi preduvjeti  za  tužan kraj   bili tu. Ali, netko moćan, nevidljiv  bio je s njima i štitio ih.  Drugi bi rekli: spasila ih pamet  i spretnost jedne djevojke...

A.B.